Dru­štve­ne igre li­jek su za do­bro ras­po­lo­že­nje, kroz dru­že­nje lju­di raz­mje­nju­ju osje­ća­nja, mi­sli, sta­vo­ve... Pre­po­zna­li su to čla­no­vi ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je „Br­ljok” iz Pod­go­ri­ce kao ar­gu­ment za osmi­šlja­va­nje pro­jek­ta „Ne bri­gaj, od­i­graj”, ko­ji su na­mi­je­ni­li ko­ri­sni­ci­ma Spe­ci­jal­ne bol­ni­ce za psi­hi­ja­tri­ju u Ko­to­ru. Vo­lon­te­ri, njih 16 i nji­hov or­ga­ni­za­ci­o­ni tim u sa­sta­vu: De­nis Pa­ča­riz, Bo­ris Ra­du­no­vić i Mi­re­la Ho­džić, do­sad su odr­ža­li pet od ukup­no de­set pla­ni­ra­nih oku­plja­nja, sa ci­ljem da kroz dru­štve­ne igre po­bolj­ša­ju kva­li­tet ži­vo­ta ovih lju­di ko­ji pa­te. Nedavno se u bol­nič­koj tr­pe­za­ri­ji oku­pio ve­li­ki broj ko­ri­sni­ka bol­ni­ce, ko­ji su ima­li pri­li­ku da uži­va­ju u dru­že­nju sa vo­lon­te­ri­ma: Da­mi­rom Su­lje­vi­ćem, Je­le­nom Lju­co­vić, Al­di­nom Osma­no­vi­ćem i Je­le­nom Mi­tro­vić, ko­ji­ma je rad sa ko­ri­sni­ci­ma Psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce pot­pu­no no­vo is­ku­stvo. Ovo­ga pu­ta do­ni­je­li su i gi­ta­ru, jer su ču­li da ov­dje ima „ro­ke­ra” ko­je vo­le da svi­ra­ju i pje­va­ju uz gi­ta­ru. Pla­ni­ra­ju i „mu­zič­ki dan”, ne­ki kon­cert, jer su sa­zna­li da na hro­nič­nom odje­lje­nju ja­ko vo­le mu­zi­ku, a pri­dru­ži­će im se čla­no­vi „Br­ljo­ka” ko­ji zna­ju da svi­ra­ju i pje­va­ju. Oku­plje­ni ko­ji su do­šli sa akut­nog mu­škog, akut­nog žen­skog odje­lje­nja, dva hro­nič­na – mu­ško i žen­sko, sud­skog odje­lje­nja i odje­lje­nja bo­le­sti za­vi­sno­sti, ka­žu da im pri­ja dru­že­nje, svi­đa­ju im se igre, od ko­jih se sa ne­ki­ma pr­vi put su­sre­ću, a vo­lje­li bi da se ova dru­že­nja na­sta­ve. Ima­li su i no­vo­go­di­šnje oku­plja­nje, ko­je je bi­lo naj­broj­ni­je – igra­li su kla­sič­nu „tom­bo­lu” sa di­je­lje­njem po­klon-pa­ke­ti­ća, što je, po ri­je­či­ma ak­ti­vi­sta „Br­ljo­ka”, iz­u­zet­no li­je­po pri­hva­će­no. Vo­lon­te­ri su pri­mi­je­ti­li da su lju­di sa raz­li­či­tih odje­lje­nja na tom­bo­li re­a­go­va­li po­ma­lo iz­ne­na­đe­no, s ob­zi­rom na to da ri­jet­ko ima­ju pri­li­ku da vi­de ko je sve tu sa nji­ma, jer ne pro­vo­de to­li­ko vre­me­na za­jed­no.
– In­te­re­so­va­nje za dru­štve­ne igre je ve­li­ko, pro­sto za­to što su ne­ka­ko pri­la­go­đe­ne nji­ho­vim mo­guć­no­sti­ma. Ve­li­ki udio u uspje­šno­sti ovih ak­tiv­no­sti ima­ju mla­di vo­lon­te­ri iz Pod­go­ri­ce ko­ji pro­sto bez pred­ra­su­da pri­la­ze lju­di­ma iz bol­ni­ce, ne­ma­ju dis­tan­cu, ne­go igra­ju sa nji­ma kao se­bi rav­ni­ma i to ra­de pot­pu­no „sa sr­cem”. To je ne­vje­ro­vat­no i za­to to do­bro funk­ci­o­ni­še. Do nas je ho­će­mo li ovo na­sta­vi­ti. Rad­nih te­ra­pe­u­ta ne­ma pu­no, ko­li­ko se uklju­či oso­blje bol­ni­ce, to­li­ko će to tra­ja­ti, a sad ima­mo mo­guć­no­sti za to, ka­že de­fek­to­log Rad­mi­la Pe­ri­šić, ko­ja vo­di rad­no-oku­pa­ci­o­nu te­ra­pi­ju za­jed­no­ sa de­fek­to­lo­zi­ma Mi­li­com Vu­ko­tić i Ma­ri­jom Ko­pi­to­vić.
– Bi­lo je ja­ko li­je­pih oku­plja­nja, ne­ke fi­ne ener­gi­je ko­ja tra­je ta dva sa­ta, jer mi se ja­ko li­je­po osje­ća­mo po­sli­je sva­kog dru­že­nja, za­to što se ti lju­di za­i­sta ob­ra­du­ju što smo tu i što di­je­li­mo vri­je­me sa nji­ma, sve osta­lo bu­de ma­nje bit­no. Svi na­ši ak­ti­vi­sti no­se po­zi­tiv­na is­ku­stva, to je naj­ve­ća vri­jed­nost ovog pro­jek­ta – što uspi­je­va­mo da bar ma­lo uti­če­mo na kva­li­tet nji­ho­vog vre­me­na ko­je pro­vo­de ov­dje. Bi­tan efe­kat je što mla­di bez ima­lo pred­ra­su­da do­la­ze da igra­ju igre sa ovim lju­di­ma, ka­že so­ci­o­log De­nis Pa­ča­riz, ko­or­di­na­tor pro­jek­ta. Do kra­ja fe­bru­a­ra u pla­nu su još pet oku­plja­nja. U na­red­nom pe­ri­o­du pla­ni­ra­ju i „spa­ja­nje or­ma­ri­ća za dru­štve­ne igre”, što će od­ra­di­ti za­jed­no sa ko­ri­sni­ci­ma Psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce. U za­vr­šni­ci pro­jek­ta spa­ja­će ša­ra­fi­ma ele­men­te za or­ma­ri­će-po­li­ce u ko­ji­ma će ču­va­ti dru­štve­ne igre, sa ci­ljem da ove ak­tiv­no­sti za­ži­ve na odje­lje­nji­ma. Na­ru­či­li su i „pi­ka­do” i pla­ni­ra­ju mi­ni tur­ni­re na odje­lje­nji­ma, ali su pro­sto­ri­je bol­ni­ce ma­le da sku­pe to­li­ki broj za­in­te­re­so­va­nih. Tr­pe­za­ri­ja je ve­li­ka, ali ne to­li­ko da pri­mi baš sve, te vo­lon­te­ri i ko­ri­sni­ci „va­pe” za li­je­pim vre­me­nom da bi od­ra­di­li ne­ke ak­tiv­no­sti va­ni.
– Pr­va oku­plja­nja su vi­še bi­la „is­tra­ži­vač­ka”, ne­ka vr­sta te­sti­ra­nja da vi­di­mo ko­je su to baš ade­kvat­ne dru­štve­ne igre, te su ak­ti­vi­sti igra­li mno­ge od tih iga­ra sa ko­ri­sni­ci­ma –pa­ci­jen­ti­ma. Is­po­sta­vi­lo se da in­te­re­so­va­nje za od­re­đe­nu vr­stu igre va­ri­ra od jed­nog do dru­gog odje­lje­nja. Igre kom­plek­sni­je me­ha­ni­ke do­bro pri­hva­ta­ju pa­ci­jen­ti sa odje­lje­nja za li­je­če­nje bo­le­sti za­vi­sno­sti, sa sud­skog akut­nog odje­lje­nja, a za hro­nič­no odje­lje­nje naj­bo­lje su igre ko­je sa­dr­že vi­še me­ha­nič­kih po­kre­ta kao na­čin igra­nja. Vo­le igru me­mo­ri­je, do­mi­ne, šah, ne­što što su već zna­li da igra­ju, a ono no­vo što smo im mi do­ni­je­li je igra „džen­ga”, pri ko­joj se sla­žu dr­ve­ni „blo­ko­vi”, uz na­gla­sak na kon­cen­tra­ci­ji i mo­to­ri­ci. Igre ko­je su is­pro­ba­li na osta­lim odje­lje­nji­ma su „splen­dor”, „ka­tan”, „džan­go-spid”, „kar­ka­son”, „kar­ta za put”, „sto­li­ca”, elek­tron­ski pi­ka­do, a že­lja nam je da na­u­či­mo da ih igra­ju sa­mo­stal­no – ka­že Pa­ča­riz. Lju­di iz Cr­ne Go­re, pri­mje­ću­je on, zna­ju za „mo­no­pol”, „ri­zi­ko”, a ak­ti­vi­sti „Br­ljo­ka” pro­mo­vi­šu igre ko­jih ne­ma da se ku­pe kod nas, pa su već raz­ra­di­li ka­na­le ka­ko da ih na­ba­vlja­ju iz ino­stran­stva.
– Naš član i ak­ti­vi­sta Ma­rin Zam­ba­ta iz Ko­to­ra ima im­pre­siv­nu ko­lek­ci­ju dru­štve­nih iga­ra i on je uvi­jek otvo­ren za sve lju­de ko­ji že­le da se oku­pe i dru­že se. Po­dr­ža­va­mo sve ak­tiv­no­sti u prav­cu da­ljih oku­plja­nja sa ko­ri­sni­ci­ma Psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce – is­ti­če so­ci­o­log Pa­ča­riz.
NVO „Br­ljok” u Pod­go­ri­ci oku­plja lju­bi­te­lje dru­štve­nih iga­ra, na­uč­ne i ep­ske fan­ta­sti­ke i mo­de­lar­stva. U okvi­ru klu­ba či­je su pro­sto­ri­je u Uli­ci Iva­na Cr­no­je­vi­ća 123 (kod pro­dav­ni­ce „Du­šan”), otvo­re­ne šest da­na u sed­mi­ci od 19 do 24 sa­ti, pro­mo­vi­še se kul­tu­ra igra­nja dru­štve­nih iga­ra. Kao ide­ja klub po­sto­ji de­set go­di­na, a zva­nič­no je re­gi­stro­van pri­je dvi­je go­di­ne. No­si­o­ci pro­jek­ta „Van izo­la­ci­je”, u okvi­ru ko­ga su kre­i­ra­li svoj pro­je­kat „Ne bri­gaj, od­i­graj” su Ak­ci­ja za ljud­ska pra­va i NVO „Ani­ma” Ko­tor, a fi­nan­si­ra ga Evrop­ska de­le­ga­ci­ja u Cr­noj Go­ri.
M.D.Po­po­vić


Va­tre­no kr­šte­nje

-Svi mu u or­ga­ni­za­ci­o­nom ti­mu smo vo­lon­te­ri, ima­mo uče­ni­ke, stu­den­te, za­po­sle­ne mla­de lju­de do 34 go­di­ne, a u ovom pro­jek­tu smo pre­po­zna­li da, po­red sa­me pro­mo­ci­je dru­štve­nih iga­ra, po­red nji­ho­ve funk­ci­je da za­ba­vi, u okvi­ru rad­no-oku­pa­ci­o­ne te­ra­pi­je, one mo­gu da po­mog­nu struč­nja­ci­ma ko­ji ra­de sa lju­di­ma. Za­to je na­ma ovo „va­tre­no kr­šte­nje“. Dru­štve­ne igre ima­ju mno­go seg­me­na­ta ko­ji mo­gu da im olak­ša­ju po­sao, da pru­že dru­ga­či­je me­to­de ra­da. Kao lju­bi­te­lji ovih iga­ra mi ne­ma­mo is­ku­stva di­rekt­no u ra­du sa ovim gru­pa­ma, ali pu­no na­ših čla­no­va ste­klo je ta­kvo ne­for­mal­no is­ku­stvo, s ob­zi­rom na to da me­đu vo­lon­te­ri­ma u ovom pro­jek­tu ima­mo do­sta stu­de­na­ta psi­ho­lo­gi­je i svr­še­nih psi­ho­lo­ga, a mno­gi su ra­di­li u ne­for­mal­nim gru­pa­ma sa mla­di­ma - ka­že De­nis.